Početak>Vaše priče>Случајни пролазник

Случајни пролазник

Autor: Raevsky
Kategorija: Vaše priče
Objavljeno: 30-12-2009 u 15:33
Broj citanja: 2182
Broj aplauza: 638 (aplaudirajte ako vam se svidja ovaj tekst)

На периферији града, удаљен од градског живота и свега што тај живот са собом носи, почивао је мали парк. У парку је увијек све било мирно, лист кад би пао – чуо би се, а најбучнији покрети били су скакутања птица са гране на грану, или до земље, када се на њој могла наћи која мрвица хљеба. А те су мрвице птицама бацали неки брижни пензионери који су живјели у старачком дому, у самом срцу парка.
Као по неком прећутном и злобном договору, људи из града, нарочито млади, никада нису свраћали у овај парк, нити су доводили дјецу да се у њему играју. Парк као да је био предвиђен само за пензионере.
Па ипак, они нијесу били ни тако усамљени, јер имали су једни друге. И сви су знали да им је боље у друштву него кад су сами. Сви, осим једног. А тај један био је Петар.
Петар је више волио да дане проводи сам, читајући новине. Више га је занимало шта се догађа у свијету, ког никад није видио, него људима који су њему самом били блиски.
Тако је једног прозеблог јесењег дана сједио на клупи у парку и читао новине, које је јутрос купио. Мрштио је обрве на сваки шум, који је нарушавао његов мир. Његове старачке мрежњаче су попут паукове мреже премрежавале његов поглед и чиниле да дан ведар у то доба у његовим очима изгледа тмуран и сив баш као и новине које је читао.
Непомућену тишину прекиде нечији глас:
- Петре...
Он се окрену око себе. Није било никога.
- Петре... – глас се поново чу.
Петар се нагло трже и устаде са клупе.
- Ко је то тамо?! – викну унезвијерен, не знајући у ком правцу да се окрене.
- Ја сам... Зар ме се не сјећаш?
- Не сјећам... Не сјећам се никога... Остави ме на миру!
Био је и љут и збуњен, због тог гласа који га је омео, док је читао новине.
На моменат се опет окрену и на клупи до себе угледа човјека, који му је изгледао као да га однекуд зна. Загледа се у њега, покушавши да га препозна. У једном тренутку му се у његовом лику указа лик пријатеља који је преминуо прије неколико година. Као и свако привиђење и ово брзо нестаде.
Око Петра више није било никога, чак ни птица на гранама. А парк око њега личио му је све мање на парк, а све више га је подсјећао на неко гробље. Најежи се од тог призора. Брзо устаде, баци новине у корпу за отпатке и крену према старачком дому.
Лакнуло му је кад је тамо стигао и опет угледао живе људе.



Komentari

Trenutno nema upisanih komentara.

Upis komentara

Potpišite se kao:



Upišite riječ test ovdje
Ovaj kontrolni tekst je uveden da bi spriječili spam programe da automatski upisuju nepotrebne reklame.